Gordana Pu\u0161ara, osoba sa invaliditetom: Sa\u017ealjenje ne poma\u017ee<\/p>\n\n\n\n
Pre nesre\u0107e sam se bavila sportom i zbog toga jedna od osoba koje su me motivisale da stanem na noge i da se vratim bio je skaka\u010d udalj Nenad Steki\u0107. Pa kad on mo\u017ee da sko\u010di sedam metara, valjda mogu i ja dva koraka da napravim, pri\u010da Gordana koja sa invaliditetom \u017eivi ve\u0107 30 godina<\/p>\n\n\n\n
Gordana Pu\u0161ara (56) iz Udru\u017eenja osoba sa invaliditetom Beograd ve\u0107 30 godina poma\u017ee osobama sa invaliditetom da se izbore sa svim preprekama koje im sredina i dru\u0161tvo name\u0107u. Osim psiholo\u0161e podr\u0161ke<\/a>, njeno udru\u017eenje je pomoglo pri zapo\u0161ljavanju vi\u0161eod 30 osoba sa invaliditetom, a kroz tribine i radionice neprekidno edukuju ljude o na\u010dinima kako da se suo\u010de sa problemima koji su ispred njih. Na Me\u0111uanarodni dan osoba sa invaliditetom, koji se obele\u017eava 3. decembra, za eKliniku Gordana je podelila svoju pri\u010du.<\/strong><\/p>\n\n\n\n Sa samo 26 godina do\u017eivela sam nesre\u0107u na poslu kada se na mene sru\u0161io teret zbog vilju\u0161kara koji tehni\u010dki nije bio ispravan. Zbog ne\u010dije nepa\u017enje i nemarnosti zadobila sam te\u0161ku povredu.<\/p>\n\n\n\n U prvih godinu dana bila sam nepokretna i bilo je veoma te\u0161ko. Nisam mogla da hodam, nisam mogla da ustanem iz kreveta, nisam mogla samostalno da se hranim\u2026U tom prvom momentu mi je najbitnija bila pomo\u0107 porodice koja je bila uz mene<\/strong>.<\/p>\n\n\n\n Ali, imala sam motiv. Pre nesre\u0107e sam se bavila sportom i zbog toga jedna od osoba koje su me motivisale da stanem na noge i da se vratim bio je skaka\u010d udalj Nenad Steki\u0107. Pa kad on mo\u017ee da sko\u010di sedam metara, valjda mogu i ja dva koraka da napravim! Profesor Antoni\u0107 sa VMA me onda ohrabrivao \u2013 ja uspem da napravim dva koraka, on ka\u017ee da \u0107emo sutra ve\u0107 napraviti pet.<\/p>\n\n\n\n Porodici i prijateljima u po\u010detku je bilo mnogo te\u0161ko da privhate ono sa \u010dime se ja sou\u010davam. Posebno mi je bilo te\u0161ko \u0161to su me svi na po\u010detku gledali sa sa\u017ealjenjem, niko da ka\u017ee \u201eAjde bre, ustani, nije ti ni\u0161ta!\u201c. U po\u010detku svima je te\u0161ko i emocije ne mogu da se suzdr\u017ee.<\/p>\n\n\n\n Posle nesre\u0107e oporavljala sam se pet godina. Pored sjajnih doktora sa VMA va\u017ena mi je bila i psiholo\u0161ka podr\u0161ka\u00a0koju sam dobijala.<\/strong>\u00a0Ali d\u017eabe i psiholog ukoliko nemate motiv zbog kojeg se borite. Ja 30 godina vodim udru\u017eenje i ponekad ka\u017eu da sam mnogo stroga, ali\u00a0ja zapravo ne\u0107u da dozvolim sa\u017ealjevanje nad osobom sa invaliditetom, iako sam svesna sa kakvim se problemima suo\u010davaju.<\/strong><\/p>\n\n\n\n Kad su pro\u0161le dve godine od nesre\u0107e i kad sam se malo oporavila najte\u017ee mi je bilo da se vratim na posao. Kada sam se vratila na posao kao osoba sa invaliditetom dobila sam radno vreme od \u010detiri sata (zala\u017eem se da i danas to bude omogu\u0107eno svim osobama sa invaliditetom u radnom odnosu). Iako sam imala uslova za invalidsku penziju, moja doktorka je smatrala da je za mene dobro da se vratim u radnu sredinu.<\/p>\n\n\n\n Ali, prvog dana kad sam do\u0161la na posao jedan kolega mi je hteo da se na\u0161ali i rekao \u201eGde si moj najmla\u0111i invalidu!\u201c. To je mene toliko potreslo da ceo dan nisam prestala da pla\u010dem. Zapitala sam se kako sam ja to odjednom sad invalid, nisam mogla to da prihvatim<\/strong>. On je hteo samo da se na\u0161ali i nije mislio da \u0107e toliko da me pogodi. Evo i danas posle 30 godina mi je knedla u grlu kad se toga setim.<\/p>\n\n\n\n Ja i danas isti\u010dem kao veliki problem ljudsku nemarnost. Evo, zbog korone moramo da ostanemo u svojim ku\u0107ama po nekoliko nedelja. A, znam slu\u010daj momka koji \u0161est godina nije iza\u0161ao iz ku\u0107e zbog toga \u0161to neko nije razmi\u0161ljao kad je gradio zgradu da li \u0107e tu mo\u017eda da \u017eivi osoba sa invaliditetom koja treba da iza\u0111e napolje! Zato je potrebno da se promene zakoni i da se ne dozvoljava izgradnja zgrada bez prilaza za osobe sa invaliditetom<\/strong>.<\/p>\n\n\n\n Danas ljudi ne znaju \u0161ta je zapravo osoba sa invaliditetom. Osobe sa invaliditetom smanjene radne sposobnosti, kao na primer ljudi koji imaju glaukom, oboljenje \u0161titne \u017elezde<\/a> ili neku drugu sistemsku bolest mogu da obavljaju svoj posao normalno. Nije osoba sa invaliditetom samo osoba u kolicimama, to su neke predsrasude koje su jo\u0161 uvek prisutne. Nije svaki invaliditet vidljiv.<\/p>\n\n\n\n Jako je te\u0161ko ljudima staviti do znanja da ste jednaki sa njima, da mo\u017eete da radite. Ja se ba\u0161 zato trudim da danas pomognem ljudima i u potrazi posla i psiholo\u0161ki da prebrode probleme.\u00a0Osobe sa invaliditetom treba da se bore i da ne dozvole da budu skrajnute na marginu dru\u0161tva.<\/strong>\u00a0Na\u017ealost iz neznanja dolazi do velike diskriminacije i zato kroz svoj rad poku\u0161avam da tu diskriminaciju smanjim.<\/p>\n\n\n\nMotiv je najva\u017eniji<\/h3>\n\n\n\n
Ne treba nam sa\u017ealjenje<\/h3>\n\n\n\n
Povratak na posao<\/h3>\n\n\n\n
Znanjem sru\u0161iti predrasude i diskriminaciju<\/h3>\n\n\n\n