STRAH I BEZNAĐE – STARI NEPRIJATELJI U NOVOM NAPADU
Situacija u kojoj smo se našli zbog pandemije koronavirusa otvorila je vrata da pored virusa uđu i naši stari neprijatelji sa kojima se stalno borimo. Nekad ih oteramo, znaju da se vrate; nekad ih pobedimo, nekad oni nas savladaju. Svejedno se uvek trudimo da im vrata ne otvaramo. Sada su ušli zajedno sa virusom.
Virus je sitan, ali ne prolazi kroz masku, može se isprskati i uništiti, može se skinuti sa ruku sapunom. Nevidljiv je, ali je materijalan, obitava tu negde, već znamo gde sve može biti i napadamo ga, ne damo da nam priđe. Ako nam priđe i napadne nas, znamo da nismo sami – cela država, ceo svet se organizuje da nam pomogne; nismo sami jer nismo jedini zaraženi, ima nas više, borićemo se zajedno. Ne zna se još dobro borbena moć ovog sitnog neprijatelja, ali se u dovoljnoj meri razotkrio i kontranapad ljudi je uveliko krenuo.
Za razliku od virusa, njegovi saputnici, strah i beznađe, naši stari znanci koji su sad dobili novu priliku da nas spopadnu, nezgodniji su protivnici. Protiv njih ne pomaže maska, alkohol i sapun, izolacija… Čak neke od mera koje činimo sa namerom da se zaštitimo od virusa mogu da otvore prostor ovim starim neprijateljima, takođe nevidljivim i opasnim, da se za kratko vreme nasele u našim dušama, na primer izolacija ili intenzivno informisanje. Okolnosti u kojima živimo naglo su se promenile, u vazduhu se pojavila pretnja i prirodno je što smo uznemireni, ali kada nemir postaje sve veći, kad počne da nas zaposeda, čini se kao da je našu dušu napao virus i počeo da je muči. Kako ojačati „imunitet“ duše? Kako se boriti i savladati naše stare neprijatelje koji su se sada razmahali i prete da nas zaposednu? Koja su naša „antitela“ u borbi protiv „virusa“ panike i očaja?
Čega se bojimo? Da ćemo se zaraziti, da ćemo otići u bolnicu, da ćemo ostati bez posla, bez novca, bez životnih namirnica, bez zaštitnih sredstava, da ćemo dugo biti zarobljeni u ovome, da će se naš svet promeniti, da će se čitav svet promeniti, da će nestati život koji znamo i na koji smo navikli, kakav god bio… Da ćemo umreti, da će umreti ljudi koje volimo, da će sve nestati… Nekad ni ne znamo čega se konkretno bojimo, samo osećamo bujicu straha, strepnje, panike, koja nas guši, ne da nam da zaspimo, budi nas, uzlupava srce, grči mišiće… i stvara užasan osećaj u glavi. Poplava straha se stvorila i preplavila nas, jedva držimo glavu iznad vode. Ne možemo da isplivamo jer kao da imamo tegove u sebi – to su tegovi očajanja, oni nas vuku dole, ka dnu. Zbog njih mislimo: Nema svrhe boriti se; ne vredi živeti; ovakav to ni ne zaslužujem; ne mogu ovo više da podnesem; bolje bi bilo da ne postojim… Tegovi očaja vuku dole, ispod površine vode, nema vazduha, nema pogleda, sve je tamno… Nema više ni jasnih misli, samo to loše osećanje koje preplavljuje, od panike do očaja.
Sada je trenutak da potražimo pomoć prijatelja. Ko je naš najveći prijatelj? Mi sami. Onaj deo nas koji je veteran u ovoj borbi. Preživeo je mnogo strahova i beznađa do sad. Više puta je isplivao iz poplave straha, oslobodio se tegova očajanja. Možda mu je neko bacio pojas za spasavanje, ali on je bio taj ko ga je uhvatio, stavio na sebe, uzdigao glavu iznad vode, otkačio tegove… Jer nije hteo da potone, želeo je ipak da vidi svetlo dana i svet u svim njegovim bojama, želeo je da živi i bude srećan, želeo je da pobedi ove neprijatelje za koje ne zna ni odakle dolaze, ni kada napadaju, na koje ranjivo mesto ga napadaju, kako izgledaju…
Odgovori na ova pitanja bi nam dobro došli u prevenciji budućih napada, ali oni se još uvek traže, postoji ogromna literatura koja se time bavi, postoji psihoterapija, vera, razna učenja… Ne postoji jedan odgovor, primenljiv za svakog. Sada nemamo vremena da pričamo o svemu tome. Jedno pitanje zahteva odgovor sada: Kada strah i očaj nalaze priliku za napad?
Situacija u kojoj se svi sada nalazimo je upravo jedna od onih u kojima ovi naši neprijatelji skoro da liče na neke „psihičke viruse“ – lako se razmnožavaju, prenose i masovno nas napadaju. Čuče oni u svakom od nas, svako ima u sebi tu „Pandorinu kutiju“ straha i očaja koju se trudimo da držimo pod ključem kako god znamo; kad se otškrine, brzo je zatvaramo, nekad nam pobegnu, pa ih guramo i vraćamo, nekad lakše, nekad teže… Ali sada je snažni vetar korone otvorio i našu kutiju straha. Preostaje nam da ih hvatamo i pregledamo. One koji su nam sada zaista škodljivi i opasni vraćamo i zaključavamo u kutiju. Neki nam mogu biti i korisni.
Pregledajmo strahove koje imamo. Da li je strah da ćemo se zaraziti za odbacivanje? Ili strah da ćemo biti izolovani? Da možemo ozbiljnije oboleti? Da ćemo biti prinuđeni da više brinemo našoj deci i roditeljima? Da možemo biti ugroženi nedostatkom novca, gubitkom redovnih prihoda, posla? Da će se naša dnevna rutina izmeniti? Da je budućnost neizvesnija nego inače? Ove brige su realne. U tom slučaju pomoći će nam logično razmišljanje ili, jednostavno rečeno, naš zdrav razum koji kaže: Šta možemo da uradimo povodom svega toga? Pošto nad ovim stvarima imamo bar delimičnu kontrolu (makar i malu), postoje načini prevazilaženja ili umanjenja problema – razloga za strah, pa time i samog straha. Na primer, možemo preduzeti mere opreza da se ne zarazimo i mere lečenja ako se zarazimo; informisati se na pouzdanim izvorima; možemo se obratiti za pomoć prijateljima, institucijama, organizacijama ako smo u egzistencijalnom riziku (ljudi su sada solidarni, sve formalne i neformalne društvene grupe, od države do komšiluka, usmerene su na pružanje pomoći ugroženima); možemo uspostaviti dnevnu rutinu na drugačiji način – reorganizovati svoje uobičajene aktivnosti, čak ih obogatiti. Ovo je važna stvar, a pri tome u potpunosti od nas zavisi, pa se možemo malo i zadržati na tome.
Potrebno je da nam deo dana bude ispunjen obavezama (njih je dobro zadržati ili stvoriti, potpuna dokolica je u ovo vreme naročito rizična). Korisno je napraviti i plan obaveza, za sledeći dan, nedelju; njihovo ostvarenje donosi zadovoljstvo postignuća. Još važnije, smanjuje se neizvesnost budućnosti i strepnja zbog neizvesnosti, smanjuje se i osećaj gubitka kontrole nad sopstvenim životom, jer kontrolu ipak uspostavljamo planiranjem aktivnosti i organizacijom vremena. Sada se u redovne akivnosti može smestiti ono što volimo da radimo, u čemu uživamo, što nas ispunjava i predstavlja našu hranu za dušu, za šta nismo imali vremena ranije. Sad već vidimo da prilagođavanje na nove okolnosti ne mora biti teško ako u novim okolnostima nađemo priliku za ostvarenje naših potreba, naročito onih koje smo zapostavili, potreba naše duše. Pritom, zadovoljstvo koje osetimo u duši jača i naše telo jer su oni neraskidivi. Samo što je naša duša tajanstvenija, diskretna, ume da suzbije svoje potrebe i da pati u tišini, da i ne primetimo njenu patnju.
Komunikacija sa ljudima koji su nam značajni je još nešto jako važno za šta sada imamo više vremena; ona je blagotvorna inače, a sada pogotovo. Pričamo, delimo smeh i strah sa drugima, pazimo na one koje volimo, oni paze na nas. Ako se ne smemo grliti, možemo se voleti očima i glasom, rečima – putem telefona, skajpa, fejsbuka… (nekad smo imali samo pisma, odgovor smo čekali danima). Izolacija o kojoj se govori je fizička barijera, ne mora biti društvena, ima načina za kontakt, ne treba ga gubiti. Iskusili smo, bar nekad, i izolaciju od ljudi (pravu društvenu izolaciju), znamo koliko nam je bola nanela. Ljudi su se, možda nekad, prema nama ophodili kao da smo zaraženi, sklanjali se od nas, nisu nas prihvatali… Zatvarali smo se u svoje svetove, u samoću. Znamo da to nije dobro rešenje. Uspeli smo da izađemo u svet, da u kontaktu sa ljudima potvrdimo svoje postojanje, da zavolimo i da nas zavole, da nas poštuju i da sebe poštujemo. Ljudi su nam važni, ako kontakt sa ljudima nosi i rizik od povređivanja, taj rizik moramo prihvatiti. Ograničavnje kontakta koje se od nas traži odnosi se na fizički kontakt, ne na emotivni. Čak i ako nam se desi da odemo u karantin ili u bolnicu, ljudi će biti oko nas i brinuće za nas, verujmo im. A oni koji nas vole, a nisu sa nama, misliće na nas i čekati da se vratimo. Imamo ljude koji nas vole, kojima smo značajni i koji su nama značajni. U teškim vremenima se ljubav lakše iskazuje, jer nam je svima potrebna, a tada se češće i prisetimo koliko nam znači, pa pozovemo telefonom starog prijatelja da vidimo kako mu je sad. Jake veze koje imamo sa decom, roditeljima, supružnicima, prijateljima, rođacima, koje se u svakodnevnoj kolotečini pretvore u pozadinski šum, u stalnu scenografiju našeg života, pa ih uzimamo zdravo za gotovo, kao nešto što se podrazumeva, u kritičnim okolnostima postaju aktivne, jer smo ranjiviji i otvoreniji za emotivnu razmenu koja nam ispunjava dušu i čini nas srećnijim i jačim. U kriznim vremenima ćemo pre doživeti i pažnju, ljubaznost, solidarnost drugih ljudi, čak potpuno nepoznatih, a pre ćemo je i iskazati – komšiji, prodavcu, službeniku koji i sad mora da bude na svom radnom mestu… Aktivna razmena pažnje i ljubavi, obično potcenjena, sada pokazuje koliko je važna. Ne možemo ne osetiti kako ona hrani našu dušu; možda ne znamo da time ojačava naše telo, ali smo sigurno iskusili kako osmesi, smeh i suze koje delimo sa drugima opuštaju njegov grč.
Kada ispitamo neke svoje strahove, možemo pronaći da nas oni vode dobrim putem, dalje od stvarnih opasnosti, a ka stvarnim izvorima sreće. Koji strahovi su besmisleni, a pored toga opasni za naš „duševni imunitet“? Svi oni koje možemo nazvati „apokaliptičnim“ – koji se odnose na kraj ljudskog postojanja, kraj sveta, kraj svega, nestanak… I ovi strahovi čuče u nama, zatvoreni u „Pandorinoj kutiji“, a sad su se razmahali. Sa njima se teško možemo boriti jer nemamo oružje, nemamo kontrolu nad potencijalnim opasnostima koje ovi strahovi „vide“ – nad virusom koji će pobiti celu ljudsku populaciju ili deo nje (a možda je baš zato namerno i stvoren), nad asteroidima koji će uništiti planetu Zemlju, nad atomskim bombama kojima će ljudi uništiti ceo živi svet… Nemamo Nojevu barku za ove situacije. Ona je smišljena kada je jedna od najstrašnijih apokaliptičnih ideja bila potop celog sveta. Sada ima raznolikih načina uništenja, ali starozavetni potop nam govori da su se ljudi uvek plašili kraja sveta, od kad je sveta. I rasplašivali sebe smišljanjem i pričanjem priča, praznili svoj strah proricanjima, prenošenjem na druge – kada ispričate drugome strašnu priču ili proročanstvo, sa sebe ste skinuli deo straha i predali ga drugome. Uprkos svim apokaliptičnim predskazanjima i strahovima ljudi u vekovima iza nas, kraj sveta se još nije dogodio. Po svemu sudeći, neće ga izazvati ni koronavirus. Sve poruke koje nam predviđaju apokalipsu (često udružene sa teorijama zavere) koje stižu do nas i bude nam ove strahove (zato su i stvorene), treba obrisati, kao kada nepotrebni sadržaj na kompjuteru ili mobilnom telefonu bacimo u korpu za otpatke – pritisnemo “Delete“. Kao što smo na uređaju oslobodili memoriju, tako smo sebi oslobodili razum. Ne tražimo po internetu ove sadržaje, ne čuvajmo ih, oni hrane naš najveći strah, onda on raste, a slobodne „memorije“ je sve manje, naši resursi su oslabljeni, naš kompjuter – naš razum je napao ozbiljan virus. Da li ćemo ipak nestati, pitamo se. Ko to zna? Ali sada nismo ni blizu toga. Ako ikada budemo, pričaćemo tada o tome.
Za sada, pobedimo ove dosadne ali vrlo nezgodne neprijatelje koji prete da ugroze naš duševni mir i snagu sa kojom smo se borili i pobeđivali velike probleme ne tako malo puta do sad, uprkos strahovima i povremenim padovima. Setite se tih pobeda, setite se šta vam je pomoglo u njima, ali pre svega, setite se svojih snaga kojima ste izneli te pobede. Ako vam je potrebno podsećanje na vaše snage, ako želite da sa nekim podelite svoj nemir i da ne budete sami sa njim, javite se mejlom Udruženju i pomoć prijatelja Udruženja će vam biti na raspolaganju, putem telefona, svakog dana u periodu od 18 do 19 časova, po dogovoru.
Biljana Talijan Vasić, psiholog, saradnik UOSI
